Kao i svako godišnje doba, tako i ljeto donosi određene probleme trkačkim entuzijastima i svojim visokim temperaturama sigurno ne pridonosi užitku trčanja i skupljanja kilometara za jesensku sezonu. To se u žargonu naziva ‘obnova baze’ jer se prava baza radi zimi, tako da ljeti zapravo radimo manje kilometara ali održavamo onu kondiciju koju smo stekli zimi.

I to sve funkcionira s trkačima koji već imaju koje trkačko ljeto iza sebe, no novi trkači koji se spremaju za svoj prvi (jesenski) polumaraton, trčanje kad temperature prebace 30 stupnjeva predstavlja kraj svijeta, armagedon i povećanje PDV-a na 30 posto u jednom.

Ukratko – užas.

Ali najzanimljivije u cijeloj priči je to da trkači početnici prijelaz iz ugodno proljetnih u neugodno ljetne temperature uopće ne doživljavaju kao trenutak u kojem se treba prilagoditi tom temperaturnom šoku – i dalje ostaju u dugim crnim tajicama, i dalje se ne hidriraju prije utrke, i dalje pojedu masni obrok dva sata pred trening (što nije dobro nikad, pogotovo kad upeče zvizdan), i onda se čude kako je njima tako jako teško.

Mi koji vodimo trkačke grupe, redovito ih pokušavamo educirati da se malo prilagode temperaturama, ali to često padne na vrlo neplodno tlo.

–           Treneru, užasno mi je vruće

–           Majo, imaš duge crne tajice… meni je vruće u dresu, kako tebi ne bi bilo?

–           Pa što da radim?

–           Kupi trkački dres.

–           Ne mogu.

–           Zašto ne? Ima ih stvarno povoljnih.

–           Noge su mi bijele…

I jebiga sad, kako kontraargumentirati na ovakvu izjavu. Bacim pogled na svoje noge, bijele da ti trebaju sunčane naočale koliko bliješte i kontam – okej, gdje je problem? Znam, sad će cure stati na zadnje noge i optužiti me da sam seksist i da nije isto kad su curama bijele noge i kad su dečkima bijele noge. Ajd, nek vam bude, mada mislim da je to glupost, ali morate se složiti sa mnom da nije niti pretjerano kul kada netko kolabira na petom kilometru zbog toga što još nije stigao provesti osamsto sati na plaži i uhvatiti tamno crnu boju. Znam da će ovo zazvučati malo creepy, ali što manje odjeće na sebi dok trčite ljeti – to bolje. Taman toliko koliko je granica da vas ne privedu zbog kršenja ćudoređa.

I džaba trud, nose se dugačke tajice jer ten nije odgovarajući i gotovo.

I neka, prebacimo to nekako, crne tajice su tu i ostat će neko vrijeme, razgovor polako na sredini treninga skrene na drugu temu.

–           Treneru, glava će mi zakuhati.

–           A zašto nemaš šiltericu?

–           Ne mogu, pokvarit će mi frizuru…

I opet ispočetka. Onda ja polako počnem objašnjavati da je dečkima u hitnoj potpuno svejedno kakvu frizuru imaš ako te skupe na nasipu zbog sunčanice i da je šilterica OBAVEZNA oprema na ljetnim treninzima. I ajde… neki tu popuste, neki ne, ali borba je konstantna.

Kao što možete primijetiti, ove gore opaske odnose se uglavnom na nježniji spol jer mi muški po difoltu imamo bijele noge (osim Zokija koji živi i spava na biciklu) i nemam baš puno kose… ali ako mislite da su muški bolji, prevarili bi se. Imaju i oni svoje trenutke.

–           Marko, što to imaš na sebi?

–           Dres.

–           To nije dres, to su bokserice.

–           Ma to su kratke tajice zapravo.

–           To su gaće!

–           Ali mi nije vruće…

Dakle, kod muških je upravo suprotni moment u pitanju – kada dođu na ljetni trening, oni su Apoloni, polugole muze svakog kipara, oni su alfa mužjaci s tri krpice na sebi. Njima, s druge strane, trebaš pojasniti da bi trebalo bar neku malu majičicu obući jer trčanje u boksericama bez ičega što prekriva torzo plaši pse i djecu na Nasipu i da nekog reda treba biti.

Ali sve to kratko traje, trkači odu na godišnji, dođe kolovoz, svi se polako vrate… a s njima dođu lagano i kišice i hladnije temperature. Kad evo nama Maje, sva ozarena, stiže na trening na dan kad je temperatura pala na 18 stupnjeva, s najkraćim dresom na svijetu.

–           Majo, pobogu, smrznut ćeš se!

–           E… ali vidi boju!

I tako u krug…

Siniša Mareković